BIOGRAFIJA

Nataša Radosavljević Nara rođena je 2.11.1968. godine u srpskom gradu Jagodini. Po apsolviranju na Pravnom fakultetu, završila je VŠLPU u Beogradu, gde i sada živi i radi baveći se slikanjem i pisanjem. Izlagala je samostalno 32 puta u zemlji i inostranstvu. Predstavila je svoj rad na Svetskom sajmu umetnosti u Parizu, 2023. godine i izabrana za predstavnika francuske galerije preko koje je izlagalo preko 50 autora iz celog sveta. Objavila je četiri knjige poezije i to: „PROTOK ENERGIJE“, 2011. god., „SAŽIMANJE“, 2014. god., „POLJUBAC TIŠINE“, 2018. god. i „TIHOVANjE TIHUVANjE“, 2022. god., koja je prevedena na makedonski jezik i objavljena dvojezično. Knjiga je promovisana u S. Makedoniji; u Skoplju, Kumanovu, Starom Nagoričanu, Kočanima, Strumici i Radovišu, kako u Kulturnim centrima, tako i u njihovim srednjim školama. Pesme su prepevane na bugarski jezik, engleski, nemački, francuski i ruski. Piše i poeziju za decu. Učestvovala je na Međunarodnim pesničkim susretima u Severnoj Makedoniji (Radoviš) i Crnoj Gori (Žabljak). Član je Udruženja književnika Crne Gore i Udruženja književnika Srbije preko koga ima status samostalnog umetnika. Dobila je nagradu dostojnog predstavnika svoje zemlje u Bugarskoj, 2013. godine, kao i pohvale na konkursima u regionu. Dobitnica je povelje SIMO MATAVULj za 2023. godinu i ZLATNOG PRSTENA CARA KONSTANTINA I CARICE JELENE za 2024. godinu. Pesme su više puta objavljivane u časopisima, zbornicima, novinama i antologijama. Bavi se i kaligrafijom i dizajnom nakita.

IZVOD IZ RECENZIJE

 

…Ona je autorka ukupnosti, – i dana i noći, i radosti i tuge, ali uvek ljubavi, kao pokretača i tumača ovozemnih i drugih fenomena. Suncem okupana, recimo, ne isključuje, da je ista, neretko, i tamom ogrnuta. Pred nama je originalni sažetak duhovnog i emotivnog bogatstva, čime se umetnica ne razmeće već se, naprotiv, skromnim ophodjenjem trudi da ne naruši izvornost i nepatvorenost svoje intime i svojih vidika…

Kao malo ko sa ovog podneblja, inače, svojim gestom i delom je ispitala i potvrdila krilaticu da je slikarstvo nema književnost, a književnost rečito slikarstvo…

Radomir Mićunović

 

…Uzajamna emocionalna davanja su, dakle, jedan od uslova za predupredjenje uzdrhtalosti, strepnje, straha od zla, koje se, kako kaže, namnožilo i limitira medjuljudske odnose, čini ih krhkim i onespokojavajućim. Takva stanja uvode u osamnost koja podstiče osećanje da smo i sami sebi odveć tudji, da ništa više nije moguće u sebi potpiriti, naročito onda kada svitanje u srcu nismo u stanju da razlikujemo od sutona, kada nismo u stanju da shvatimo koliko je davanje bitnije od primanja u svekolikom smislu…

Vidak Maslovarić

Pisana reč

Dobro jutro

 

Ti si najlepši početak i kraj
ovog prolećnog jutra,
ti si protok tople energije
do setnih pesama,
poruka šapatom
do ranjenog srca.

U tvoje ime satkah venac,
od pitomog cveća,
od zvižduka vetra,
od drhtaja pesme.

U tvoje ime,
kroz prvo jutarnje sunce,
prizvah tek minuli greh,
sa ukusom pitomih trešanja.

Dom

 

U filigranu slikova,
u tvoju reč želim da počinem,
jer svaki atom tela,
nekad je bio zvezda,
a ja želim vratiti se,
domu svom.

Na svim stranama sveta

 

Jutrom umivam gluve nade
da progledaju,
podižem kosu u vrtlog kolovrata
da bljesne oreol,
ispuštam lastavice iz grla
da mole za povratak našeg sunca,
tvoje šaputanje vezem na levoj dojci
gde se krv u mleko tvori,
gde me plam zanosni vije,
gde se sreća preliva u bojama duge,
gde, za tobom, nosim okorele tuge.

U tebi gore sve strane sveta,
sama, na mesečini, utrnula čekam,
jer vreme više ne počiva spokojno.

Tamo gde su se godine slomile,
između rađanja i umiranja,
progutala sam sve reči,
jer unutar sebe nemam dom,
i moj svet stoji zaklonjen lepotom cveta.

Vascelu sebe sam izgubila unutra suza,
koje su sada oblak što grmi iznad života,
pobegla sam od linije uma u iluziju sna,
iz koje me toplina ostaviti neće,
samo će nežno oslikati istinu,
da se duša sa tobom iznova rađa,
okupana vaskrslom milinom sunca,
na svim stranama sveta.

Ne budi me

 

Dodirujem ti oko dok spavaš,
da sačuvam zvezdu što ti iskri,
u tom kosmosu što daljine skri,
da ne oteknе plaha dok sanjaš.

Dok zriš pod mojim krilom Ljubavi,
ja sipam boju mirisom noći,
da plavet stane u sliku ponoći,
kada su bedra rajski darovi.

Biljis obavi buđenje sreće,
svija gnezdo u omami daha,
sladost gladi bluda proći neće.

Ne budi me u ovaj večni tren,
svetlošću zvezda stida se kloni,
tek želim da sijam zauvek njen.

Drhtim

 

Ptica je svila gnezdo
na mom uzdahu.
Njena pesma skamenjena stoji,
kao hladna planina.
Stojim na vrhu i drhtim
kao list na vetru,
jer ne znam,
da li i ti drhtiš.

Okovi lepote

 

Svoje boje duboko čuvam u sebi.
Ispuštam pigment u sokove iskušenja,
i povlačim grube linije po unutrašnjosti očiju.
Vidim senke izduženih tela,
i senke živih sećanja.
Boja klizi niz suvo grlo,
srce se natapa slatkim otrovom.
Nemam kuda izvan ovih okova.
Misli su moje daleko,
iznad vremena ljudskog pojenja.

Ramonda

 

U sipljivoj zemlji,
jalova brazda koprivom raste,
pruće vije ruke u pletenice,
dok vrbe tvore frule u zvuke
i mahovina oblači trulež.

Umesto lica, naličje se smeje.
Na visu tisa otrovom se hrani.
Čami na čvorištu života,
ne stari, već borama raste,
mučki stisnuta pod rebrima, puca,
međ’ granama sunce gasne.

Rašćenja željna, u meni drvo
i ja u njemu bivam.
U razlivu nitka,
ptice svoj porod,
nadkrijuju brigom.

U detinjstvu neba,
kada je svet bio dete,
sloboda se merila
uzvisom ptičijeg leta.

Za čim žudi tvoje oko?
Kao plod navikao na stablo,
ne otkidam belilo mesa,
u kome crna klica raste,
već se uvlačim u hrabrost,
pa i kad mi snaga gasne,
milujem te vrlinom,
jer kad se, uprkos svemu,
vinem sa tvoga vrha,
uvek vidim ramondu,
iz čije čaure feniks nadvisuje vreme,
i mogu se suprotstaviti smrti,
dosegnuvši besmrtnost duše.

Stihotvorac

 

Iskovana vatrom i kaljena tišinom,
reč pesnika diše nečujno,
da ne povredi klicu tvorca,
i ne zatre mesto suza.

Kao isposnik duše
i sopstvenih oluja,
zatrovan prljavom krvlju mastila,
stihotvorac mre i vaskrsava,
podjednako srećan što se iznova rađa,
i nesrećan onim što spoznaje.

Snohvaticom zapisuje krvotok reči,
kao da su sve tuge njegov greh,
a njegova nikako da utihne.

U času istine oslepi.
Boreći se sa strahom,
otkriva ćud verujućeg i nevernog.

Duboko ukorenjen u ljudske slabosti,
prikriva život kao izdajicu,
i pušta samoću da buja kao korov.

Slobodan samo kad sanja,
ispira zlatnu nit iz grudve blata,
i oplakuje sve svoje grobove,
u kojima zakopava
pokidane delove davanja,
uplašen da bi od te sreće
mogao, zaista, umreti.

Ciganska krv

 

Ciganske krvi te noći bejah,
kad izgaraše oči kao žar,
crnim bokovima igru sejah,
da uzdrhte bedra, ljubavni dar.

Pesma se vijashe ritmom vatre,
iz grudi se prosuše daljine,
bespućem zboriše crne šatre,
i vitlaše šarene haljine.

Orošiše Roma kapi znoja,
u igri srca i divljih žena,
nema pobednika ljutog boja.

Stopiše se sjaj i očinji gar,
u tom prepletu nestade vreme,
osetih u srcu slobode čar.

Šumor

 

Pomeram planinu da čujem eho.
Umorno srce ne čuje,
da mi šume tvoje krošnje.

Mogla bih pomisliti,
da si posekao grane,
i da bez mene tužan čekaš.