Nataša Nara Radosavljević

“SAMONIKLA”

“Život je senovito mesto,
na kome sapeto raste crni cvet,
dok bojama tragam za smislom,
sunce čuvam u sebi,
da osvetljava i snaži,
tanku liniju koja razdvaja
smrt od lepote.”

N:R:

Kontinuirana prožimanja poezije i slikarstva u plodnom opusu beogradske umetnice Nataše Nare Radosavljević, iznedrila su poslednju seriju od desetak portreta žena-akcentovane individualnosti i koloritskog sklada. Oda lepoti ženskog bića i njenog sazrevanja, ali i briga o ženskoj sudbini, plod su stvaralačke energije, istančanog osećaja i procesa mišljenja, likovno otelotvorenih kroz intimistički realizam, odnosno poetsku sugestivnost.

Izdvojila bih seriju tondo slika, koja energetski pretenduje da bude i nosilac postavke pred vama. Na njima su prikazane naoko jednostavne lepotice: vanvremenske, metafizičke lepote, naglašene personalnosti i sinteza duhovnog i telesnog. Psihološki zagonetne, traže svoje mesto u svetu. Ličnim i intimnim, kroz kolorit (često kontrastan sa osnovom) – oživljena su stanja duša portretisanih.

Kroz likove žena različitih emocija, pa i životnih dobi, sagledavamo unutrašnju radost umetnice, ali i kompleksnost. Iako prefinjene prirode, Narine žene su samotne i samonikle, prkosne i nostalgične, radosne i setne, nepripadajuće i svoje. Od devojčica do starice, plene snagom izraza i pogledom koji je odraz stvarnosti (bilo da je neposredan ili indirektan), uvek simboličnog značenja.

Premda su kompozicije prilično pročišćene i zbog te činjenice lako ulaze u prostor posmatrača, moram da primetim nekoliko akcentovanih detalja koji u sebi nose jako znamenje. Tu su lastavice – simboli odanosti i ljubavi, kolibri – kao sinonimi nepresušne energije i paunova pera – koja donose sreću. Često se, u varijacijama, ponavlja i motiv raskošnih turbana, koji je komplementaran sa pozadinama. Turban je simbol slobode i jednakosti, dok velovi prekrivaju stvarnost i ističu ono skriveno.

Svaka slika na ovoj postavci nosi misaoni impuls, emotivno iskustvo utkano u slikarstvo, a neke imaju analogije i u poeziji koju Nara paralelno piše.

Ni predeo, kao motivski izazov, nije ostao van domena umetničkog istraživanja, od realističkih do imaginarnih predstava. Neposredan doživljaj stvarnosti pretočen je u koloristički vibrantne i skladne slike, gustih, pastoznih slojeva, emotivnog naboja i razigranih formi, koji otkrivaju novu fazu u njenom radu, na granici sa apstrakcijom. Pejzaži su Narini sentimenti-lični doživljaji prirode, slobodne igre likovnih elemenata, ostvareni kroz novo sagledavanje realnosti i promenljivosti okoline.

Samoniklom likovnom emotivnošću, Nataša Nara Radosavljević, otkriva nam svet suštinskog – ikonografije izgrađene na dubokoj, ličnoj simbolici. U njenom višedecenijskom radu nema velikih stilskih oscilacija. Redukcijom suvišnih detalja došla je do autentične i vizuelno prepoznatljive poetske figuacije, uvek zagonetne za posmatrača.

U Beogradu, oktobra 2022.
Maja Živanović, likovni kritičar

Životu je potrebna fantazija kojom se on može omekšati i razlistati. Voda kao kretanja i izvor bitisanja, simbol je životnog ciklusa i opstanka. Čovek kao deo prirode, a ipak otuđen, ne prestaje da se divi lepoti svog okruženja i da napaja snagu iz njega. Ako zaronimo dovoljno duboko ispod površine vode, videćemo da tamo postoji tlo za koje se život drži čvrsto. Mi koji ronimo i letimo imamo samo oblake za uzglavlje i talase za puteve.

Sloboda kao najvažnije ishodište stvaralaštva uvodi ženu kao motiv na „velika vrata“. Ovde se radi o ženi karakteru, osobenom biću, koje uvek izražava svoju bit. Pokušavajući da dotaknem njenu tananost, a ujedno i njenu snagu kroz simbole, govorim o autentičnoj, samonikloj, osećajnoj duši.